Suviše se bavimo sobom da bi nam ostalo kvalitetnog vremena

da se bavimo bilo čim drugim.

A da se sobom ne bavimo, na kome bismo vežbali?

Ima i onih koji se bez treninga, odmah pozabave drugima. Nije ih strah da će pogrešiti jer veruju u svoje najbolje namere.

Naučene klauzule. Puteve bez trnja.

Nije ih strah da će ostaviti ožiljke, bilo istinom, bilo lažima, ako se prethodno sami nisu podmetnuli oštricama.

Sve se pravda ljubavlju, a ona nije sredstvo nego nagrada.

Suviše se ne bavimo sobom da bi nam bilo jasno kako se treba baviti drugima.

Namećemo svoja viđenja, neznajući hoćemo li ih se već sutra s gnušanjem odricati.

Isto nas bole ujedi mrava kao što nas bole ujedi vukova.

Branimo se, paravan su nam ljudi ispred kojih bi trebalo da stojimo.

Deca, partneri, prijatelji.

Nije nas strah da za naše letove oni možda nemaju krila.

Strah nas je da prestanemo da se plašimo i  bežimo, pravdajući sve ljubavlju.

A ljubav nije sredstvo, već nagrada.