Pogledaj je…

Kao što si je gledao onda kada je jedino ona stala u čitav tvoj vidik. Seti se šta si joj doneo tada.

Nikakav skup poklon. Ni poziv na večeru uz sveće i klavir. Ni pažljivo izabran cvetni aranžman.

Doneo si joj ono što je jedino očekivala.

Pogled u koji je stala samo ona i zasenila čitav tvoj dotadašnji svet.

Poslušaj je…

Kao što si je slušao prve večeri, na nekoj usamljenoj klupi u parku, bojeći se da je slučajno dodirneš, da se ne uplaši i nestane kao nedosanjana radost.

Nisi čuo korake prolaznika. Ni otkucaje sata. Ni razum ni savest.

Čuo si jedino što je želela da čuješ.

Njen glas, savršen sklop rečenica i svoje nemirno srce.

Oseti je…

Kao onda kad ste prvi put, kao slučajno, upleli prste, kad je toplina njenih dlanova otopila sve tvoje ledene predele, kada si osetio kako diše dok se budi, kako drhti kad se naljuti, kako joj krv zapljuskuju obraze dok hodate upletenih prstiju.

Ako to možeš ponovo, isto, sa malo misterije i mnogo pažnje…Da je iznenadiš onim starim sobom u koga se zaljubila dok ju je gledao, slušao i osećao,

tad ne brini.

Doneo si joj najlepši poklon koji jedna žena može da poželi.

Svest o tome da nijedan praznik nije njen već da je ona sama po sebi tvoj praznik.

Ma koji da je dan, mesec i godina.